Sam početak

Masutatsu (Mas) Oyama je rođen pod imenom Yong I-Choi 27.Jula 1923. godine u selu nedaleko od Gunsana u Južnoj Koreji. Bio je relativno mlad kada su ga poslali u Mančuriju u južnoj Kini da živi na imanju svoje sestre. Sa devet godina, počeo je sa učenjem južno Kineske forme Kempo-a poznatog pod imenom Šesnaes ruku (Eighteen hands) od gospodina Yi-a koji je tada radio na imanju njegove sestre. Kada se Oyama vratio u Koreju sa svojih 12 godina, nastavio je svoje treninge u Korejskom Kempo-u.

Godine 1938. sa 15 godina je otputovao u Japan da bi se edukovao za pilota, ne bi li postao kao njegov heroj, Korejski prvi borbeni pilot. Preživljavanje samostalno u tim godinama pokazalo se daleko težim nego što je on mislio. Poseban mu je problem predstavljalo to što je Koreanac u Japanu, i zbog toga je njegov pilotski trening postao nezamisliv.

Gichin Funakoshi

On je svakako nastavio svoje treniranje borilačkih veština, radeći džudo i boks, i jednog dana primetio je neke studente kako treniraju Okinava Karate. Ovo ga je veoma zainteresovalo i on je otišao da trenira u dođo-u Gichin Funakoshi-a na Takushoku Univerzitetu gde je naučio ono što je danas poznato kao CyberDojo home pages.

Njegov napredak prilikom treniranja je bio toliki da je sa sedamnaest godina on već postao 2-gi dan, i do trenutka kada se priključio Imperijalnoj Japanskoj Vojsci u 20-oj godini života, postao je četvrti dan. U tom trenutku počeo je ozbiljno da se interesuje za džudo, i njegov napredak u džudou je bio ništa manje impresivan. Vremenom je prekinuo da trenira džudo.

So Nei Chu

Poraz Japana u ratu i posleratno poniženje okupacijom umalo se pokazalo kao preteška situacija za Mas Oyamu koji je umalo izgubio svoj duh. Na sreću svih nas, So Nei Chu se pojavio u njegovom životu u tom trenutku. Majstor So, takođe Koreanac (iz Oyamine provincije) koji živi u Japanu, bio je jedan od najvećih autoriteta za Gođu Rju stil u Japanu u to vreme. On je bio taj koji je ohrabrio Mas Oyamu da posveti svoj život putu borilačkih veština. On je bio taj, takođe, koji je predložio da bi Oyama trebao da se povuče od ostatka sveta na 3 godine i da za to vreme trenira duh i telo.

Odvojenost od rođaka i prijatelja se snažno osećala i posle 6 meseci Yashiro je u tajnosti pobegao tokom noći. Tada je postalo još teže za Oyamu koji je želeo više nego ikad da se vrati u civilizaciju. So Nei Chu mu je napisao da bi trebao da obrije jednu obrvu s namerom da se otarasi te potrebe. Sigurno je da nije želeo da ga neko vidi takvog! Ove i neke još dirljivije reči ubedile su Oyamu da nastavi i on je odlučio da će postati najjači karatista u Japanu.

Ubrzo, ipak, njegov sponzor ga je obavestio da više nije u mogućnosti da ga podržava i finansira i tako je posle četrnaest meseci, on morao da prekine svoju izolaciju.

Nekoliko meseci kasnije, 1997. godine, Mas Oyama je pobedio sve u karate sekciji na prvom Japanskom Nacionalnom Šampionatu Borilačkih Veština posle drugog svetskog rata. Međutim, on se i dalje osećao prazno jer nije završio svoju trogodišnju izolovanost. Tada je odlučio da će posvetiti svoj živor u potpunosti putu Karate. Tako on počinje iznova, ovog puta na planini Kiyozumi, takođe u regionu Chiba. Ovaj prostor je izabrao zbog njegovog duhovno uzdižućeg okruženja.

Ovog puta njegov trening je bio fanatičan - 12 sati dnevno, svakog dana, bez dana odmora, stajao je ispod hladnih vodopada koji su ga udarali izuzetnom silinom iznova i iznova, lomio je kamenje iz reke svojim rukama, koristio je drveće kao makivaru, preskakao je brzo rastuće biljke lana stotinama puta u toku svakog dana. Svaki dan je takođe uključivao i period učenja drevnih klasika vezanih za Borilačke veštine, Zen i filozofiju.

Nakon osamnaest meseci vratio se pun samopouzdanja u sebe i sposoban da preuzme kontrolu nad svojim životom. Nikada više on neće biti u toj meri pod uticajem društva koje ga okružuje. (Premda je sigurno reći da su njegove okolnosti bile takođe traumatične u toj meri, da se nikada više ne ponove!)

Bikovi, Izazivači i Božija Ruka

Godine 1950 Sosai (Osnivač) Mas Oyama počeo je da testira (i demonstrira) svoju snagu boreći se s bikovima. Sveukupno borio se sa 5 2 bika, od kojih je tri ubio jednim udarcem, a preostalih 49 bikova su ostali bez rogova ručnim udarcem u obliku noža. Ne može da se kaže da mu je sve to bilo baš lako za njega. Oyama je voleo da se seti kako je njegov prvi pokušaj rezultirao dobijanjem još ljućeg bika. Godine 1957 u 34 godini života, bio je umalo ubijen u Mexiku kada ga je bik zakačio po leđima i uspeo je da ga probode. Oyama je nekako uspeo da se izvuče i polomi mu rog. Bio je vezan za krevet narednih 6 meseci dok se nije oporavio od obično fatalnih rana. Danas, naravno, društva za zaštitu životinja bi imala šta da kažu u vezi ovih demonstracija, bez obzira na činjenicu što su životinje unapred bile predodređene za klanje.

Godine 1952, putovao je kroz SAD čitavih godinu dana demonstrirajući njegov karate uživo i na nacionalnoj televiziji. Tokom narednih godina, prihvatao je izazove svih izazivača, što je rezultiralo borbama sa 270 različitih ljudi. Velika većina izazivača bila je pobeđena jednim udarcem! Borba nikada nije trajala duže od tri minuta, a jako retko se dešavalo da traje duže od nekoliko sekundi. Njegov borilački pristup je bio prost - ukoliko bi uspreo da vam se približi, to bi bilo to.

Ako vas udari, vi ste slomljeni. Ako blokirte udarac rukom u rebra, ruka će vam biti slomljena ili dislocirana. A ukoliko niste izblokirali, vaše rebro će biti slomljeno. Postao je poznat kao Božija Ruka, živi dokaz Japanske ratničke maxime Ichi geki, Hissatsu ili "Jedan udarac, sigurna smrt". Za njega, ovo je bio istinski cilj tehnike karatea. Impresivan rad nogama i komplikovanije tehnike su mu bile na drugom mestu (iako je bio takođe poznat po svojim snažnim nožnim udarcima u glavu).

 Oyama Dojo

KRAJ?

Na žalost, 26. aprila 1994. godine Sosai Mas Oyama je umro, a nakon njega na čelo organizacije dolazi Akiyoshi Matsui. Ovo je izazvalo mnoge političke i ekonomske podele kroz kyokushinkai svet, koje se i dan danas razrešavaju. Na kraju, rezultat može biti cepanje Kyokushina, dosta slično onome kako je to u Shotokanu, sa svakom grupom koja tvrdi da je jedna i jedina istinski naslednik Mas Oyaminog kyokushina, bilo duhovno ili finansijski. Bilo je čak predlagano, i to ne baš potpuno u šali, od strane jednog Kyokushinkai pisca u Australiji (Harry Rogers) da je možda Oyama stvorio ovu zbrku sa namerom, jer nije želeo da Kyokushin preživi bez njega! Ipak je sigurno to da će sve Kyokushinkai grupe, bez obzira na njihovu maksimalnu odanost, i dalje slediti standarde koje je postavio Mas Oyama.

Možda će Kyokushin diaspora biti dobra stvar, s obzirom na to da u svim dobrim porodicama, neka od dece na kraju napuštaju kuću i počinju da žive svoj život. Neke od odvojenih grupa mogu ostati verne Kyokushin principima, kao što je Hanshi Steve Arneil iz Velike Britanije uradio 1991. Mnogi drugi, kao Shigeru Oyama u SAD, su preduzeli korak dalje razvijajući svoj sopstveni stil baziran na Kyokushinu.

Danas, IKO, predvođen Kancho Shokei Matsui-em, je najveća karate organizacija u svetu sa preko 12 miliona članova u 135 zemalja.